Putovanja: Skrivene „rajske doline” Himalaja

Gledajući sa manastirskih vrata na stubove stena i tornjeve od leda koji se uzdižu 7.000 metara u nebo, budistički monah se osmehnuo i rekao: „Ja sam kod kuće. U mom raju."

Zatim je ponovo skrenuo pažnju na učionicu u kojoj je podučavao mlade monahe početnike.

Zahvalio sam mu, zatvorio vrata za sobom i otišao iz manastira.

Daleko od malog sela Tame sa čvrstim kamenim kućama i poljima ječma i krompira.

Daleko od ogromnih himalajskih vrhova.

I dalje od bejula.

Integralno verovanje u Ningma školu tibetanskog budizma, ustanovljenu u osmom veku i koja je najstarija od četiri različite škole, bejul je mesto gde se fizički i duhovni svet preklapa.

Konkretno, to su skrivene rajske doline čija će lokacija biti otkrivena samo u vrlo specifičnim trenucima kada je svet pod ogromnim stresom i u opasnosti od uništenja usled rata, gladi ili kuge.

U takvim vremenima, veruje se, bejul postaje utočište u nestabilnom svetu gde sve živi u harmoniji.

„Bejul je sveto mesto i utočište u koje bi lame (učitelji tibetanskog budizma) mogli da vode ljude u vremenima sukoba i nevolja", objasnila je Frensis Klacel, autorka nekoliko knjiga o himalajskoj i budističkoj kulturi, među kojima „Veselje duha - Šerpasi Everesta".

Ali u bejul ne može da uđe bilo ko, dodala je ona.

Samo pravi budista čistog srca koji je prevazišao ogromna iskušenja i teškoće može ući u bejul.

Za Ningma budiste, pokušaj da uđu u bejul kada nisu ispunjeni svi gore navedeni uslovi verovatno će dovesti do smrti.

Kao autor brojnih vodiča za region i redovan posetilac regiona Himalaja i Tibeta, smatrao sam fascinantnim da se negde među naborima Himalaja kriju zemlje koje se otkrivaju nekolicini vrednih u vremenima nesreće.

Međutim, pre nego što sam krenuo u planine da saznam više, pitao sam Klacelovu da mi objasni kako su nastali bejuli.

Objasnila je da je bejule stvorio Padmasambava (Guru Rinpoče, ili rođeni Lotus), tantrički budistički Vadžra majstor za koga se smatralo da je ključan u širenju budizma širom Tibeta i Himalaja oko osmog ili devetog veka.

„Tokom putovanja po Himalajima, Padmasambava je shvatio da će doći vremena sukoba, pa je koristio duhovne moći da pročisti i 'sakrije' određene doline i napisao tekstove u kojima je opisivao lokacije i uslove za ulazak u njih", rekla je ona.

Ovi tekstovi su bili sakriveni u pećinama, unutar manastira i iza vodopada širom Himalaja i mogli su ih otkriti samo lame u vremenima koje je unapred odredio Padmasambava.

Niko ne zna tačno koliko ima bejula, ali 108 je najšire prihvaćena cifra - iako većina tek treba da bude otkrivena.

Većina područja koja su locirana nalazi se na južnoj strani Himalaja, koja je zelenija, vlažnija i plodnija - više „rajska" - od često sterilne i surove tibetanske visoravni.

Za neke od ovih bejula - kao što su Sikim u severoistočnoj Indiji i doline Helambu, Rolvaling i Cum u Nepalu - budistički praktičari znaju vekovima i sada su prošarani selima i gradovima.

Zatim postoje oni gde je lokacija poznata, ali je većini nedostupna.

To je zato što bejul može biti i fizičko i duhovno mesto.

Rečeno je da osoba može čak i da stoji u bejulu, ali da ne bude u njemu.

Možda bi bilo lako zamisliti ideju o skrivenoj zemlji kao nešto iz bajke, ali drevni svici koji daju detalje o bejulu su zaista pronađeni.

Uzmimo, na primer, Bejul Pemako.

Smešten u današnjoj udaljenoj severoistočnoj indijskoj državi Arunačal Pradeš, kapija do poštovanog bejula je skrivena na liticama iza vodopada u najnepristupačnijem delu kanjona Jarlung Cangpo, najdubljeg kanjona na planeti, koja je sve do nedavno ostala prazna tačka na kartama.

Niko nije ni znao da li tamo postoji vodopad.

Ali početkom 1990-ih, tim budističkih praktičara, predvođen budističkim naučnikom Ianom Bejkerom - koji je kasnije pisao o tom iskustvu u knjizi „Srce sveta" - konačno je prodro u to područje, gde su zaista otkrili visoki vodopad skriven unutar kanjona.

Kao što se čini da su sami bejuli više od legende, tako su i priče o jezivom kraju ako pokušate da uđete u neki kada nije pravo vreme ili ako vaše srce nije tako čisto kao što mislite.

Uvaženi tibetanski lama po imenu Tulšuk Lingpa je 1962. tvrdio da je pronašao mapu koja bi vodila do Bejul Demošonga, za čiji se ulaz pričalo da se nalazi negde na obroncima planine Kančendžunga, treće najviše planine na svetu.

Otputovao je na planinu sa oko 300 sledbenika.

Kao što je ispričano u knjizi Tomasa K. Šora „Korak od raja", preživeli su ispričali da su Lingpa i nekolicina drugih koji su otišli napred da izvide rutu videli niz jarkih svetala koja ih pozivaju ka kapiji .

Ali umesto da uđe u bejul, Lingpa se vratio da okupi sve svoje sledbenike.

Nažalost, umesto da pređu magični prag u rajsku dolinu, većinu grupe - uključujući i lamu - je ubila lavina.

Drugi su imali uspešnije pokušaje da uđu u bejul. Šerpasi su jedni od njih.

Danas su ovi poznati penjači, nosači i vodiči za planinarenje blisko povezani sa nepalskim Himalajima, a posebno sa Mont Everestom.

Ali nisu uvek živeli u južnoj senci Everesta.

Veći deo istorije živeli su u regionu Kam u istočnom Tibetu (danas deo kineske provincije Sečuan), ali su još u 15. veku široko rasprostranjena previranja i sukobi na Tibetu okrenuli svet Šerpasa naglavačke.

Tada je lama Sangja Dorje, glavni tibetanski budista, odlučio da je pravo vreme da se „otključa" Kumbu Bejul.

On je poveo Šerpase preko zastrašujućeg prolaza Nangpa La (5.716 metara) u dobro navodnjenu zemlju gde su mogli da uzgajaju useve i u miru napasaju jakove.

Šerpasi su stigli u Kumbu (ime je dato oblasti koja okružuje nepalsku stranu Mont Everesta) i, u poređenju sa onim odakle su upravo došli, odatle je bila vizija raja na velikoj nadmorskoj visini.

Danas, region Kumbu svake godine dočekuje hiljade međunarodnih posetilaca koji dolaze da pešače do čuvenog baznog kampa Everest, ali malo ljudi koje sam sreo kada sam posetio je izgledalo zainteresovano ili svesno da su u bejulu.

Međutim, postoje neki delovi regiona Kumbu gde je duh bejula i dalje jak.

Smešten na strmoj, šumovitoj padini, Lavudo Gompa se smatra jednim od najsvetijih mesta u nepalskoj dolini Bote Koši Nadi, koja se nalazi dve doline zapadno od baznog kampa Everest.

„Većina ljudi misli da postoje samo četiri doline u regionu Kumbu. Ali to nije tačno", rekla je Dava Sangje Šerpa, osamdesetdvogodišnja monahinja koja živi u gompi (malom tibetanskom manastiru) više od 50 godina.

Donela mi je čaj i keks skoro u trenutku kada sam stigao i spremno je pristala da mi kaže više o Lavudoovoj vezi sa Kumbu Bejulom.

„Iza gompe je velika litica koja se zove Dragkarma, a u litici je kapija koja vodi u tajnu petu dolinu", rekla mi je.

„To je srce bejula."

Kada sam pitao da li mogu da vidim liticu, Dava Sangje se nasmešila i odmahnula glavom.

„Ali dozvolite mi da vam pokažem još nešto", rekla je.

Vodeći me iza glavne molitvene sale, monahinja je otvorila mala vrata i otkrila prostoriju ugrađenu u i ispod stene.

Unutra, stenoviti plafon je bio obojen plavom bojom letnjeg neba, a na drugom kraju sobe nalazilo se malo svetilište sa statuom Padmasambave.

Ispred njegovih nogu nalazile su se ponude koje su posetioci ostavljali: mala kutija keksa za varenje Royal Britannia, paket rezanaca i malo suvog cveća.

„Ovo je mesto gde je Padmasambava meditirao i gde je blagoslovio Kumbu i pretvorio ga u bejul", rekla je Dava Sangje.

Iako nisam budista, uhvatio sam sebe kako prelazim rukom preko zidova pećine sa osećajem čuđenja kako me preplavljuje.

Možda videći moj osmeh, monahinja mi je predložila da odem u selo Tame dalje u dolini.

Smešten na mestu gde se obradivo zemljište pretvara u planinske pašnjake jaka, manastir Tame, rekla mi je, smatra se jednim od najstarijih manastira u Kumbuu i mestom od velikog duhovnog značaja.

Neki čak kažu da je to duhovno srce Kumbu Bejula.

Pešačka staza od Lavudoa do Tamea spiralno se spuštala niz litice i puzala duž kanjona formiranog od moćnih planinskih vrhova.

Onda se, sasvim iznenada, zemlja oljuštila i otkrila široko otvorenu dolinu sa selom Tame na drugom kraju.

Otvarajući vrata glavne molitvene sale manastira Tame, zatekao sam tri starija monaha kako pevaju reči ispisane na žutim pergamentima.

Prekinuvši recitale, jedan od njih mi je mahnuo da sednem na klupu pored njega.

„Ponekad, kada ovde čitamo naše molitve, Padmasambava nam se pojavljuje", rekao mi je prigušenim tonom, dodajući da će im Padmasambavin duh reći da posao koji obavljaju - i molitve koje upućuju - donose dobro svetu.

Ubrzo kasnije, prošao sam pored ulaza u učionicu gde je budistički monah rekao:

„Ja sam kod kuće. U mom raju."

Bez obzira da li su u Himalajima postojale skrivene doline ili ne, izgledalo je jasno da su ovi monasi pronašli svoje mesto mira.

Dok sam odlazio, podsetio sam se nečega što mi je Klacelova rekla pre nego što sam krenuo:

„Bejul je više od mesta, to je stanje uma", rekla je.

„Bejul je podsetnik da se pripremimo za izazove koji su pred nama tako što ćemo razviti mirno i stabilno stanje uma koje postaje naš unutrašnji bejul, naše unutrašnje utočište."

Pogledajte video

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk